Jerusalim, Božji grad u centru sveta

Jerusalim
Časne sestre iz San Salvadora pronose krst

Dok dominikanske časne sestre tiho pevaju molitve iz svete mise i slika ih palestinski fotograf, pored njih viču prodavci voća, prolazi poneki vojnik naoružan do zuba i mirišu sveže krofne i ceđeni šipci koji se prodaju prolaznicima

Dođe tako čovek u godine kada poželi da izvuče pouke i razmisli o svojim izvorima, lutanjima i odredištu. Okrene se oko sebe, osvrne se na svoj život i zapita da li je makar delimično postigao ono čemu se od detinjstva nadao i šta mu je još ostalo od planova da ostvari. Ukoliko ni najbliži ne uspeju da mu daju prave savete pa moradne da se obrati sopstvenom srcu, poželi da se obrati onome ko ga poznaje bolje od njega samoga kako bi raščistio šiblje nakupljeno na putu i pronašao izlaz iz začarane šume u kojoj se izgubio.

Zbog svega toga odlučih da posetim Jerusalim, Božji grad u centru sveta oko kojega su se posvađale svetske religije i u kome se nalaze odgovori na sva pitanja. Pronađoh avionsku kartu za Tel Aviv i hotel u aveniji sultana Saladina pored Herodove kapije na ulazu u stari grad. Nije bilo naročitih formalnosti na granici, jedino je potrebno doći tri sata ranije zbog pooštrenih mera bezbednosti i terorističke pretnje.

Pošto veliki broj država još uvek nije priznao Izrael, na granici nećete dobiti pečat na pasošu, nego listić sa bar-kodom koji treba da čuvate sve do izlaska iz zemlje.

Zid plača
Zid plača sa muslimanske strane

Još od prve večeri osetila sam da je grad podeljen nevidljivim zidom između Jevreja i Arapa, te da se osim vojske i policije malo ko usuđuje da pređe na tuđu stranu. Čim padne mrak, arapska strana grada zamire kao da je policijski čas. Odlučih da odem na jevrejsku stranu koja počinje odmah nakon kapije Damaska kako bih kupila nešto za jelo, ali me u dva navrata zaustaviše Palestinci kako bi me upozorili da ne idem tamo jer vojska i policija mogu da me pretresu i maltretiraju.

Upitah grupu mladih vojnika da li je opasno da uveče sama hodam po ulicama, a oni mi odgovoriše da strani turista nema čega da se plaši jer je grad opasan samo za njih. Naime, Palestinci su započeli takozvanu intifadu noževima i tokom četiri dana mog boravka u Jerusalimu bilo je devet napada na snage bezbednosti. Iznenadila me je mladost vojnika i njihove izražajne oči koje su se zaokruglile od straha. Shvatih koliko je lako da se u deliću sekunde u kome su sva čula na gotovs počini nepopravljivo. Pa ipak, osećala sam se neverovatno sigurno u Jerusalimu.

Opčinila me je blistava svetlost grada, lepota prastarih tvrđava i visoke palme koje su krasile prelepe avenije. Kroz Lavlju kapiju, koju je izgradio Sulejman Veličanstveni, dolazi se do ulice Vija Dolorosa kojom je Hrist hodao od mesta gde je osuđen na smrt pa sve do Crkve Svetog groba. Vernici iz svih delova sveta tu organizuju procesije i zajedno se mole hodajući njegovim stopama. Naiđoh na grupu benediktinskih časnih sestara iz Salvadora koje su nosile ogroman drveni krst i pozvale me da zajedno sa njima prošetam Ulicom bola. Zajedno su pevale pesme na španskom koje sam razumela zahvaljujući latinoameričkim serijama koje su se nekada prikazivale u našoj zemlji. Perdona tu pueblo Señor; oprosti tvom narodu, Gospode.

Grčka crkva Svete Ane
Grčka crkva Svete Ane

Vija Dolorosa prolazi kroz centar starog grada između patrijaršija raznih hrišćanskih zemalja, stambenih zgrada, kioska za falafel i bazara na kome se prodaju kako brojanice tako i uske haljinice za dame. Nestvaran i pomalo neprijatan kontrast između iskona i modernizma. Dok dominikanske časne sestre tiho pevaju molitve iz svete mise i slika ih palestinski fotograf, pored njih viču prodavci voća, prolazi poneki vojnik naoružan do zuba i mirišu sveže krofne i ceđeni šipci koji se prodaju prolaznicima.

Povorka se često zaustavlja na određenoj etapi puta kako bi obeležila mesto gde je Hrist tamničio, pokleknuo ili gde su ga bičevali. Pred kraj smo prošli pored koptske crkve u kojoj se napričah sa prisutnim monahom jer nemam često priliku da upoznajem Kopte.

Crkva Svetog groba je zakrčena posetiocima koji dugo čekaju u redu. Odmah pored ulaza se nalazi stepenište koje vodi do jermenske kapele sa prelepim freskama, a na ulazu ljudi leže na grobnoj ploči i plaču. Da budem iskrena, osetila sam da posećujem obični istorijski spomenik jer nije moguća bilo kakva koncentracija ili introspekcija u moru ljudi koji pričaju sve jezike sveta i koji se guraju kako bi kupili flašicu maslinovog ulja za par šekela za poklon svojim bližnjima. Jermenski monah koji vas propušta do groba dozvoljava vam da ostanete tek tridesetak sekundi kako bi bilo vremena za svakoga.

Međutim, pri ulasku u malu grčku crkvu pod kojom se nalazi pećina gde se po predaji rodila devica Marija, osetila sam tako snažne emocije da sam zaplakala. Tokom prva četiri dana u Jerusalimu, svako jutro sam se budila sa zalepljenim trepavicama na kojima se izgleda nalazio talog od soli. Ne znam da li se radi o nekom isceliteljskom procesu ili običnom konjunktivitisu.

Udaljeni hram ili Mesdžid-ul-Aksa je treće po redu najsvetije mesto islama i pravac prema kome su se prvi muslimani okretali u molitvi kada su se u Ćabi još uvek nalazili idoli. Pristup je moguć samo muslimanima, a objekat je pod jakom policijskom kontrolom i morate da pokažete pasoš i vizu. Ako ste iz neke druge vere prešli na islam, moraćete da dokažete da ste musliman i policajci će vas pitati da izrecitujete neki manje poznat odlomak iz Kurana, kao što je ajet o Božjem prestolu koji malo koji vernik sa naših prostora zna napamet.

Mesto gde je Pilat oprao ruke
Crkva podignuta na mestu gde je Pilat oprao ruke

Policajci su Palestinci i pripadaju posebnoj brigadi izraelske policije. Turistički vodič za Izrael i Palestinu koji sam pozajmila iz biblioteke u Parizu napravio je pravu senzaciju, jer se policajcima dopala činjenica da je izdavač naveo oba naziva za hram, da se ne bi uvredili ni Jevreji ni muslimani.

Zid plača je zabranjen Palestincima, ali je dostupan stranim turistima koji moraju da pokažu pasoš i prođu kroz detektore za metal. Nekako je tužno da se na molitve ide uz pretres naoružanih lica, ali se valjda ljudi na to naviknu. Zapadni zid je jedino što je ostalo od Solomonovog hrama koji su u dva navrata uništavali prvo Vavilonci a onda Rimljani, sve dok Turci nisu izgradili Udaljeni hram odakle se poslanik Muhamed uzneo na nebo i tamo primio naredbu za muslimane da obavljaju pet dnevnih molitvi. Doduše, logično je da se svi Božji poslanici okupljaju na istom mestu gde je prema judaizmu konstantno Božje prisustvo.

Sa muslimanske strane istog zida, duboko pored njegovog temelja, nalazi se jedna mala prostorija u kojoj je Muhamed ostavio svog konja i koju muslimani nazivaju Burakovom džamijom. Mnogo je manje posećena od dve velike džamije i obližnjeg muzeja i čak se ne spominje u turističkim vodičima. Tu čovek može da se udalji od reke vernika i provede neko vreme sam sa svojim mislima, a ako prisloni uši na zid, s vremena na vreme, može da čuje plač Jevreja sa njegove druge strane. I tu sam osetila nešto posebno što se ne može opisati nego samo doživeti, nešto nakon čega više nikada niste isti.

Hurva sinagoga u Jerusalimu

U jevrejskom delu grada se nalazi Hurva, najvažnija gradska sinagoga čije ime u prevodu znači uništena. Pored nje se nalazi minaret koji je prema vodiču izgradila majka nekog Jevrejina koji se bio posvađao sa rabinom i njemu u inat prešao na islam. Sinagoga je kroz istoriju nekoliko puta razarana i uvek ponovo građena, jednom prilikom čak i po naredbi turskog sultana, a poslednji put su je uništile jordanske trupe 1948. godine. Ponovo je otvorena pre samo nekoliko godina i izgleda pomalo anahrono pored minareta koji je ostavljen kao za ukras.

Posetila sam i kvart Mea Šearim u kome žive ortodoksni Jevreji koji ne priznaju Izrael kao državu i koji su oslobođeni poreza i vojnog roka. Žive u starim zgradama bez struje i televizije, informišu se preko plakata nalepljenih na oglasne table, a bave se isključivo izučavanjem svetih tekstova i verovatno žive od milostinje. Na ulazu u glavnu ulicu, iza bodljikave žice, stoji sledeće upozorenje: Grupe koje prolaze kroz naš komšiluk jako smetaju građanima. Molimo vas da prestanete. Od sveg srca molimo žene i devojke da ne prolaze kroz naš kvart u nepristojnoj odeći. Pristojna odeća uključuje zakopčane bluze sa dugim rukavima i duge suknje, a da nisu tesne. Molimo vas da nas ne rastužujete ometajući svetost našeg komšiluka i našeg načina života kao Jevreja koji su predani Gospodu i Njegovoj Tori.

Mea Šearim kvart u kome žive ortodoksni Jevreji koji ne priznaju Izrael kao državu

Nisam mogla da izdržim da ne odem da ih posetim, naravno propisno obučena i bez foto-aparata, pošto je fotografisanje strogo zabranjeno. Bio je petak po podne, malo pre nastupanja šabata, tako da sam videla isključivo muškarce i dečake kako negde žure na molitvu, oborenih pogleda i rumenih obraza kao da su se postideli. Izgledali su nedužno i smireno, a moglo se osetiti da su u svom načinu života pronašli sreću.

Arapi koji žive unutar Izraela skoro da ne poznaju nezaposlenost, ali oni koji imaju jordanske ili egipatske pasoše jako teško žive. Imala sam čudan utisak da se njihova borba svodi na stvaranje nacionalne države, što me je prilično razočaralo jer me je podsetilo na raspad moje domovine. Ako upitate Arape da vam pokažu put do neke ulice u jevrejskom delu grada, pokušaće da vas odvrate od namere da tamo idete ili će jednostavno odbiti da vam pomognu.

Kada sam poželela da pronađem tramvajsku stanicu i posetim memorijal Jad Vašem koji se nalazio na periferiji, upitala sam za pomoć nekog starog Jevrejina sa bradom i šeširom. On je samo slegnuo ramenima i otišao, valjda nije imao pravo da razgovara sa pripadnicom suprotnog pola.

Tu se zadesio neki Palestinac koji mi je ljutito dobacio: „Zašto pitaš njega?“ Moj hotel je imao kablovsku televiziju, ali je svih šest kanala bilo na arapskom. Nisam se usudila da pitam recepcionera zašto je tako, da ne bi pomislio da ga izazivam. Bilo mi je žao što se dva toliko slična naroda ne slažu i što još uvek žive onako kako smo mi donedavno živeli na Balkanu.

U Zidu plača se po običaju ostavljaju ceduljice sa molitvama pa sam i ja ispoštovala običaj i zamolila Boga da pomiri zavađene narode i pretvori Jerusalim u grad mira, kako se inače i zove. Nadam se da se od sada ubrajam u hadžije jer sam posetila sve svetinje koje su izgradili Avramovi potomci u slavu Boga Jedinstvenoga. Iz Jerusalima sam sa sobom ponela mir, koji mi je tako preko potreban u životu u tuđini, gde se i posle petnaest godina još uvek osećam nezgrapno i neshvaćeno.

Ostavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here