Kina iz ugla novinara

Kina
Kineski zid

Težak crveni pečat je uz tresak udario po pasošu čoveka ispred mene. Povukla sam kofer i stala pred žutu liniju. Držala sam srpski pasoš kao molitvenik.

Prevalila sam 10.000 kilometara. Moram da pređem kinesku granicu. Para za povratnu kartu nemam. Osim pitanja policije na šalterima, vladala je mrtva tišina. Odavno je prošla ponoć na aerodromu u Pekingu.

Došao je red na mene da stanem pred kontrolu. Uniformisani Kinez iza stakla je video grb i ćirilični natpis i osmehnuo se. Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu kojoj ne treba viza za Kinu. Bez ijednog pitanja prošla sam kontrolu i zakoračila u potpuno drugačiji svet.

Ljubaznost

Kada sam dobila poziv kineskog ministarstva spoljnih poslova da kao novinar predstavnik Srbije budem deo medijske delegacije zemalja Centralne i Istočne Evrope, nisam znala šta me čeka. Zamišljala sam ovu daleku zemlju kao milion puta uvećani blok 70, u kojoj će neko probati ili nešto da proda meni ili nekako da proda mene. Sada se stidim svog neznanja. Dok su kola sekla autoput sa šest traka, okretala sam se kao šiparica koja je prvi put u diskoteci. Sa zgrada visokih preko četrdeset spratova neonski natpisi veličine prosečne srpske lamele vrištali su na noć. Zbunjeno sam gledala u simbole. Jedno je kada ne znaš ni reč nekog jezika, sasvim drugo kada ne znaš ni slovo. Iskoračila sam iz automobila u široki bulevar pravo pred rikšu. Vozač je glasno zatrubio i proleteo pored mene uz odsečan povik na kineskom. Doroti, više nismo u Kanzasu.

Etno-selo u blizini Šenžena

Ispod mene zujao je megalopolis. Višespratnice i drvoredi su se smenjivali kao slojevi bajadere, povezane nadvožnjacima ispod kojih su kao na izložbi automobila sijala luksuzna kola, bedževi najjače svetske ekonomije. Bicikli su jurili stazama pored pločnika na kojima, na moje zaprepašćenje, nije bilo velike gužve. Kina miriše na začine, volju i uspeh.

Obišla sam pola Evrope, ali nigde se nisam osećala ovako bezbedno niti ovako dobrodošlo. Kinezi su radoznali i gotovo bez izuzetka neverovatno ljubazni. Ako ih pitate za pravac, toliko će se truditi da vam objasne gde da idete da će krenuti sa vama iako im to uopšte nije usput.

Nema stresa

Engleski je izvan Šangaja redak luksuz, ali iako u manjim lokalima neće znati šta znači “espreso”, odlično znaju šta znači “no stres”. Paradoksalno, u gradu koje naseljava preko 23 miliona ljudi nema žurbe. Kinezi se ne svađaju. Lagano šetaju. Lagano jedu. Lagano vare dok pijuckaju treću šolju čaja. Podsećaju na neke neobične Vojvođane koji su imali milenijume da kao najstarija svetska civilizacija uglancaju svoj stil života kao parče najfinijeg porcelana.

Hodala sam puna poštovanja Velikim kineskim zidom i ogromnim bulevarima Pekinga, Šangaja, Šenžena i Guandžoa svesna da ih je izgradila ista sila – nepobediva kineska upornost. Žeđ za znanjem. Žeđ za usavršavanjem. Vekovno vaspitanje da se ide napred. Šenžen je od gradića sa 30.000 stanovnika za 20 godina postao metropola od 20 miliona ljudi i preko 2.000 oblakodera koji svetlošču mogu da postide Pariz.

Šenžen
Šenžen

Monsunska noć

Posle sedam aerodroma i deset dana u Kini stajala sam naslonjena na staklo prozora na četrdesetom spratu hotela u Guandžou. Monsun je kvasio sparnu noć i nisam mogla da zaspim. Uskoro je, uostalom, bio zakazan i let za povratak. Posmatrala sam milion tačkica, svetlosna saća oblakodera i spirale ogromnih obilaznica. Jedna tačka se izdvojila iz mora svetala. Veliki tanker je isplovio iz najveće južne luke, tegleći tone u susret daljini. Ako su pluća planete u Amazonu, onda je srce u Kini. Srce koje pumpa robu u čeljust gladnog novog sveta, koji ušuškan daljinom ne shvata da živi u njenom ritmu.

Kineske navike

Kinezi ne pričaju o zdravom životu – oni ga žive. Skoro je nemoguće videti gojaznog Kineza. Ishrana im je bez šećera i testa, hleb skoro da ne jedu, a slatkiš im je – voće. Obilje povrća unose uz sve obroke, uvek raspoređene u sedam, dvanaest i najkasnije šest sati po podne.

Znamenitost Kine koja staje na tanjir – hrana

Originalna pekinška patka

Kineska hrana je toliko raznovrsna i kompleksna da zaslužuje poseban tekst. Prvi put kada probate pravu kinesku hranu, imaćete poriv da odete u bar pola restorana u Beogradu i tražite pare nazad. Piletina ne sme da bude suva, stapa se za začinima dok ne počne da se topi u ustima, a odnos mesa, povrća i pirinča je uvek u korist zdravijeg. Kinezi u priobalju imaju posebnu naklonost prema ribi i morskim plodovima i spremaju ih maestralno, tako da nećete hteti ništa masnije. Imala sam privilegiju da probam pekinšku patku baš u restoranu u kojem je nastala, a ovo jelo je toliko poznato da je zaštićeno zakonom i sledi vam sertifikat sa serijskim brojem patke koju ste probali. Služi se u testu sličnom palačinki i ima jedinstven ukus mekog i sočnog mesa.

Bitno je napomenuti da ljubitelji ljutog spreme nepca – sečuan sos u Kini je bar pet puta jači od ovog u Srbiji, pa ćete ga se, ako preterate kao ja, dugo i vrlo živopisno sećati.

Excellent salary
Loading...
loading...

POSTAVI ODGOVOR

Molimo upišite vaš komentar
Molimo upišite vaše ime