Чедомир Крстић

Чедомир Крстић
Чедомир Крстић

Као родоначелник пиротског сликарства и први школовани сликар у граду Чедомир Крстић заузима сасвим посебно место међу пиротским уметницима.

Карактеристика такве позиције уочљиво је подцртана његовом богатом стваралачком биографијом (излаже од 1951), као и чињеницом да се ради о сликару посебногг ликовног израза какав је ретко виђен у новијем српском сликарству. Његов вишедеценијски уметнички ангажман обележен је бројним запаженим самосталним изложбама (Београд, Ниш, Нови Сад, Берлин), као и групним излагањима (Београд, Љубљана, Софија). Као потврда високих естетских домета његовог сликарства стоје награде и признања, међу којима се посебно истиче специјална награда на међународном тријеналу реалистичке уметности у Софији (1982). Реч је о афирмисаној личности српске уметничке сцене, о сликару који не само да је посветио свој живот сликарству, већ га је преточио на јединствен начин у слику.

Сликар аутентичног уметничког рукописа

У токовима послератне српске уметности Крстић се издваја као изузетна и препознатљива личност, као сликар аутентичног уметничког рукописа, који се својом оргиналношћу истиче у времену у којем ствара. По свом ликовном сензибилитету удаљен од постмодермистичких трендова и апстрактних тенденција, он се везује за један у основи традиционалан концепт сликарства оличен у класичној фигуративној тематици и реалистичкој обради слике. Као ученик Недељка Гвозденовића, од самих почетака опредељује се за интимистичко сликарство базирано на најбољим искуствима Бонаровско-Вијаровске лирике и оваквој оријентацији остаје веран за све време своје дуге стваралачке каријере. Његов поетски модел сликарства препознатљив је по лирски интерпретираним ентеријерима, пејзажима, портретима и мртвим природама, који откривају непоновљиву лепоту сликаревог интимног окружења и нуде префињено уживање у мистерији свакидашњег. Израженим лирским сензибилитетом он стварност трансформише до нивоа једне више, поетске реалости саздане од визија малог света који га окружује. Ови интимни призори су у исто време одрази доживљеног и одсањаног и трагови једне сентименталне жудње за заустављањем времена, за тренутком који је кристалисан у слици и остављен за будућност.

У удобном полумраку Крстићевих ентеријера живот одише тихим штимунгом спокојства, уснулости и хедонистичке летаргије, а оно специфично лирско расположење које прожима слику искључиво је ликовне природе. Непогрешивом поетском логиком он своја платна гради као вибрантне бојене структуре саткане од рафинисаних, пригушених тонова и складних топло – хладних односа. У тим суптилним колористичким ткањима рефлектује се сликарева генеричка везаност за бојена сазвучја пиртских ћилимова, али се открива и аутентична лирска сензибилност у хармонисању племенитих пастелних тонова. Уједначени ритмови површина, складна палета мирних тонова и фина стуктура рељефних бојених намаза одреднице су овог по суштини колористичког поступка грађења слике, па се може рећи да боја носи целокупну филозофију Крстићевог сликарства.

Као потврда једне зналачки осмишљене и остварене ликовности стоји и чињеница да се његове слике налазе у збиркама Народног музеја и Музеја савремене уметности у Београду, а траг овог сликарства сачуван је и у легату Чедомира Крстића као драгоцено сведочанство о једном од најосебујнијих протагониста београдске школе интимизма.

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovde unesite svoje ime