Видосте ли га, а? Поткоколил сас белото, ударил једноглед, брадат како поп Ћеркул, место врзоглавку – змије наврзал . . . Да ти не излази усречу!

А името му по страшно – Аинул Кебир, тека некако. Какво је това – не умејем ви протолмачим, ама у стра’ да те накара! Излепили по град плакате, коколи тијајте оди свако ћоше… Че престављају – пише – кипнозу, окус бокус преперандус, некве алузије ли су, илузије ли су, че праји.

После разбра дека неје из странско, него нашинац, у Пирот детишњар бил, Драган се ока, а Свецћи му прекор.

И што ми треба та това исприча на Стоимена!

– Нашииац, а текво све умеје да работи?! Одма’ д’идемо да га најдемо, тија мож’ работу да површи! . . Е, порано да ни беше!

– Какву работу, бе? Да га неч водиш у лозје, ћосавци да плаши?! – обрчам ја на шољћу.

– Да беше порано, да га у наше село за делегата предложимо!

– Какво, бе? Това неје за клендзу, пази какво оратиш!

– Добре, добре, ти па одма’ рипаш! . . Ама, замисли си да ни је јед’н так’в! Требе, рецимо га, у село пут да се прави, по каљиште да не гмацамо. Нече никој на кулук да излази, а он саде рече: „Бокус преперандус!” и по пут на чарапће да одиш!

. . . Јал, рецимо га, Костурци не давају на Блачање воду оди „Бистар” . . . Драган ване да коколи, да ћима сас руће, да орати разне орате – и Костурци неје саде што даду водуту, него барабар сас Блачање копају јендаци, и све поју оди милос’!

. . . Па, рецимо га, по пољопривредуту се не мож’ додумају за онова, комплексат. Момчето па ване да коколи, да производи бесне глисте, и тићем излезне: све задруђе у купат, ‘дивидоални пољопривредни сељаци сити, а директури на број!

. . . Па тека мож’ да ни поради и за ћубре. Нигде нема онова, вештачкото, а он те одведе подзад кошару, уц’клил се у тебе, па рече: „Овова што видиш неје балага оди Шару, Булку и Петкану, него „кан” и „азотно”… И ти ц’втиш од милину! Рече ти: „Овова што видиш на морузу за семе, неје цена оди ‘иљадо и двеста банће старе паре, него сто двајес банће! И ти плачаш, и не трепчеш!

– Стани, бе, Стоимене, претера га!

– Мож’ је тека, ама замисли делегата кога бодеш сас сабље, који по жар оди, кога и да бесиш – ништа му неје!

– Море, не запљескуј се, него на избори да си изберемо нашинци, човеци који знају и какво је радос’ и какво је мука; који знају куде ни срби, и како се чеша . . . Оди онија „хокус бокус преперандус” никој аир неје видел!