Епископ Жички Др Василије Костић

Morate pročitati

Turistički aranžmani u inostranstvu ubuduće će se plaćati po zvaničnom srednjem kursu dinara

Prilikom isticanja cene i naplaćivanja turističkih aranžmana u inostranstvu ubuduće će se primenjivati zvanični srednji kurs dinara. To je propisano...

Nemačka usvojila novi Zakon o useljavanju koje će važiti i za radnike iz Srbije

Novi nemački zakon o useljavanju olakšaće zapošljavanje građana drugih država, čak i onih koji dolaze iz država koje nisu...

AUSTRIJA: Nema dvojnog državljanstva

Austrijski administrativni sud je potvrdio odluku o oduzimanju austrijskog pasoša jednom građaninu turskog porekla zbog posedovanja i turskog pasoša. Ova...
Пирке Блогер
Пирке Блогерhttps://www.koznazna.com/category/pirke
Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
Marketing

Епископ жички др Василије Костић (на крштењу Тихомир) је рођен 27. новембра 1907. године у селу Велики Јовановац код Пирота у кући његових родитеља Лазара и Данице.

Marketing

Епископ Василије је од малена био васпитаван у побожном дому својих родитеља те је још у својим дечачким данима заволео свештенички позив.

Први светски рат га је омео да на време крену у школу. Основну школу је завршио у Трњани, гимназију са малом матуром 1925. године у Пироту, богословију 1930. године у Сремским Карловцима, а Богословски факултет СПЦ 1934. године у Београду. Докторирао је 1937. године у Атини на систематском богословљу са темом “Проблем спасења по учењу Светог Василија Великог”. Монашки чин је примио 1930. године у манастиру Јошаници, а замонашио га је архимандрит Теодосије Тошић. Блаженопочивши патријарх србски Варнава га је 2. јула 1934. године у Сремским Карловцима рукоположио у чин јерођакона. Свештеномонашки чин је примио 3. јула исте године. Блаженопочивши епископ охридско-битољски Платон га је 1939. године одликовао звањем синђела. Епископ браничевски Венијамин га је 1941. године у манастиру Жичи одликовао звањем протосинђела. Други светски рат га је затекао у манастиру Жичи. Немци су га интернирали заједно са Светим Владиком Николајем. После завршетка рата одлази код својих родитеља на село, где га је 1949. године затекао избор за епископа бањалучког.

Епископ Василије је у својој приступној беседи на хиротонији рекао: “Идем на епархију свих светих, на епархију знаних и незнаних јунака. Идем на епархију поплочану лобањама и костима једне трећине тамошњих православних Срба. Идем на епархију опрану крвљу и сузама најбољих синова и кћери Цркве наше на челу са мучеником Платоном и другим свештеномученицима. Поклонимо се тим светим жртвама; нека им је слава и хвала што не скренуше са пута светосавског… Али, хвала Богу, није срушена Црква Христова. Постоји тамо жива Црква Христова много лепша, скупоценија и драгоценија од зиданих храмова који су дело руку људских. Та “Црква Божја света”(1. Кор. 3,17), то су верни синови и кћери епархије моје у Крајини Босне поносне од којих су многи и овде присутни”.

Епископ Василије Костић је на трон бањалучких епископа ступио 19. јула 1949. године, а приликом ступања на дужност епископа ове славне и мученичке епархије вероватно није ни слутио да ће и он страдати као што су страдали и његови свети и мученички претходници.

Без обзира што је духовно и национално био везан за србски православни народ у Босни и што је неретко ридао и проливао сузе над згариштима и рушевинама србских храмова и домова, јамама и сирочићима, гробовима и одузетим црквиштима, епископ Василије је као бањалучки Архијереј доживљавао многе непријатности од стране владајућих безбожника.

Епископ Василије је 22. августа 1953. године нападнут од стране комуниста у Бањалуци. Том приликом је каменован и протеран из седишта своје епархије. По доласку у Београд, епископ Василије је Светом Архијерејском Синоду СПЦ поднео писмени извештај о свему што се у Бањалуци догодило. Тај извештај је заведен у деловодном протоколу Светог Архијерејског Синода СПЦ под бројем 2107, записник бр. 691/1953. Епископ Василије је у том извештају написао:

“У вези мога протеривања из Бањалуке на дан 22. августа о. г. част ми је поднети Светом Архијерејском Синоду следећи извештај.

Дана 18. августа ове године, уочи Преображења, руководиоци Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Бањалуци одржали су на разним местима у Бањалуци конференције, на којима су ме нападали да не сарађујем са народним властима, да сам сарадник окупатора, непријатељ данашњице и народа. Рекли су да сам за Преображење заказао црквени збор у ребровачкој цркви, који ћу претворити у политичке манифестације. Црква је на периферији Бањалуке. После ових конференција, један део њихових учесника пошао је да демонстрира. Поред епископије прошло их је 150-200 људи и жена око 9 часова вичући: “доле владика Костић, напоље из Бањалуке, напоље из земље, доле народни непријатељ, доле крваве мантије, где му је Дража Михаиловић!” Претили су ми, да се не усудим држати тобоже заказани збор у Ребровцу. Наглашавам, да ова црква не слави Преображење као своју славу, већ Малу Госпојину, те уопште није било потребе, да тога дана буде ма каква специјална свечаност, којој бих и ја присуствовао, нити је у том смислу ишта предузимано. У Бањалуци је за 20. август заказан митинг. Људи су лично позивани да дођу на митинг, који је одржан између 6-8 часова увече. На њему су поновљени напади против мене са ранијим паролама и поклицима. Донет је и закључак, да ми делегација од девет-десет људи саопшти, да напустим Бањалуку у року од 48 часова. Поменута делегација посетила ме је у Епископији на дан 21. августа око осам и по часова изјутра. Предводио ју је просветни инспектор Драго Зечевић, учитељ, а били су и Никола Бабић, професор, Поповић, директор банке и још неколико особа и једна жена међу њима, чија су ми имена непозната.

Делегацију сам примио у присуству мога архијерејског заменика протојереја-ставрофора Ђорђа Врањешевића и протојереја Бранимира Давидовића, секретара Црквеног суда. Сви чланови делегације ушли су у моју канцеларију са рукама позади, не поздрављајући се ни с ким. Драго Зечевић је рекао: “По одлуци народа Бањалуке на синоћном митингу, дошли смо да Вам саопштимо, да напустите Бањалуку у року од 48 часова, у противном, за последице не сносимо одговорност. Вама као сараднику окупатора, непријатељу народа и данашњице нема места у Бањалуци”. После овог усменог саопштења упитао сам, да ли имају писмену одлуку, на коју бих се ја у законском року жалио. Иначе, овакву одлуку не могу да примим на знање, нити могу да јој се повинујем. По постојећем кривичном закону нема казне протеривања из места пребивања, те је не могу изрицати ни надлежни редовни судови у држави, па ни било какав скуп људи. Ја се могу повиновати само законитим одлукама одговорних државних органа и власти.

Скоро у покрету да пође, Зечевић је рекао: “Народ не даје писане одлуке и они такве одлуке немају. Народ има права да доноси такве одлуке, јер је изнад власти и свака власт од њега потиче”. Рекавши ово, Зечевић и делегати су пошли. Позвао сам их да ме до краја саслушају, као што сам и ја њих саслушао, што они нису учинили. Пратећи их ја сам рекао: “Народ је своју власт пренео на одређене државне органе и власти, које у име народа говоре и суде. Према томе, не може сад народ ту власт одузимати и стављати се изнад позитивних закона”.

Одмах из овог разговора брзојавом сам известио Свети Архијерејски Синод о мом одговору делегацији. Затим сам упутио званичан акт Градском одбору Секретаријата за унутрашње послове у Бањалуци са плаћеним одговором. У акту сам известио управне власти о демонстрацијама против мене, о митингу и о усменом саопштењу делегације са митинга. Молио сам да ми се гарантује безбедност, која се пружа сваком грађанину ФНРЈ, чак и онима, који су због преступа по закону осуђени. Овај писмени акт лично су предали мој заменик Врањешевић и секретар Давидовић начелнику Секретаријата Ирфану Карабеговићу. Обећао је да ће ствар проучити и дати одговор. После подне истога дана Секретаријат је позвао проту Врањешевића. Карабеговић му је вратио мој акт незаведен и усмено рекао, да ми власт не може гарантовати безбедност. Заштита се пружа појединцима кад им безбедност буде угрожена од појединаца, а овде је у питању воља народа изражена на митингу против чега се ништа не може учинити. “Тако реците Ви господину владици Костићу” рекао је на крају проти Врањешевићу Карабеговић.

У међувремену стигао је и брзојав са одговором Његове Светости да, по одлуци Синода, одмах кренем за Београд. То сам могао да учиним тек сутрадан 22. августа возом који полази у девет и четврт увече из Бањалуке за Београд преко Добоја, а рок је истицао тек 23. августа пре подне.

На дан 22. августа тачно у девет часова увече кренуо сам колима за железничку станицу. Са мном су били прота Врањешевић и протођакон Илија Адамовић. Од саме Епископије за нама су појурила разна лица – мушка и женска – вичући: “Хоћеш писмено, ево ти писмено, добићеш од народа, који те чека, доле брадоње, доле народне непријатељи и сарадници окупатора”. Један се прилепио уз кола и псовао ми је Бога, други крух, а трећи хлеб! Кочијаша су приморали да вози главном улицом поред хотела “Босне”. Ту је било нешто света више и чуле су се речи и повици слични ранијима. Пред станицом је било више света и чули су се жешћи повици и груби испади на мој рачун. Многи су почели да нам се приближују. Како смо ушли у станицу и пошли ка излазу на перон, тискање је било све веће, а повици са разних страна све бучнији. Потискивали су нас док нас нису прибили уз вагоне теретног воза, на којима су стајали демонстранти. Камилавку су ми пробили и оборили каменом и нестала је под ногама оних, који су наваљивали на нас. Почела је да пада киша и ја сам стајао пола сата гологлав на киши, изложен разним шиканама: пљували ми у лице, покушавали да ме вуку за браду, ударали ме по глави, гађали парадајзом, гађали ме шљунком и камењем са перона. Нису штедели ни мога заменика, иако су му се извињавали да то није намењено њему, већ мени. Неко од руководилаца Комитета говорио је и позивао присутни народ да види владику Костића, народног непријатеља, који мора да напусти Бањалуку. Један подофицир стално ми се уносио у лице и говорио: “Ми смо материјалисти, верујемо само у материју, а не у бесмртност душе, како ви попови учите. Признај да је то бесмислица. Ти си сарађивао са окупатором, а нећеш са данашњим властима. Видиш, зато те народ тера. Признај да си погрешио, покај се!” Други је викао: “Хајде, реци нешто овом народу; одржи један говор и признај да си издајник. Иначе вади пасош па иди из земље”. С времена на време неки су се пробијали између кордона милицајаца и шутирали ме, неки су ме ударали рукама по слабинама, бутинама и леђима. Највише су ме гађали по откривеној глави парадајзом, шљунком и каменицама. Тежу озледу добио сам каменицом по глави изнад десног увета, где је расечена кожа те је дуго успут крварило. Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перон и пао сам преко шина. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију.

Воз је био заустављен даље од станичног перона. Са поласком је закаснио више од петнаест минута. Док су ме два милицајца водила ка возу, дотле су ме разна лица од позади вукла за мантију, тако да сам се једва попео на воз. Умало ме са степеница вагона нису оборили на земљу.

Био сам извадио карту за другу класу, али, тобож, није било места, те су ми нашли места у трећој класи. Путници су почели да протестују што су ме довели међу њих, да због мене “страдају” и они. Кроз отворен прозор неко је пружио руку, дохватио ме за десни рукав горње мантије и поцепао га. Кад је прозор затворен, каменицом су га споља разбили. Иако су ме милицајци уверавали, да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бањалуци, потпуно сачуване и ја сам допутовао без њих у Београд.

На две-три успутне станице улазили су младићи у мој купе, подсмевали ми се и вређали ме. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: “Видите, колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини? Овако би га клала” – завршила је показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач. Воз којим сам путовао, стигао је у Београд 23. августа око седам и по часова изјутра. Члановима Светога Архијерејског Синода показао сам своје ране, крв, исцепану пелерину и мантију и усмено им испричао све што овде писмено подносим Светом Архијерејском Синоду. С тога мислим није потребно да подносим било какав лекарски извештај или уверење о мојим повредама.

За овакав поступак према мени нисам дао месним партијским и фронтовским руководиоцима никакав повод. Од мога поврата у Бањалуку, где сам остао два месеца, нисам ишао нигде ван Бањалуке, нити сам кога свештеника позивао на одговорност, ако је члан Свештеничког удружења, нити сам пак писмено ни усмено објашњавао нови Закон о верским заједницама, нити има трунке истине у дописима разних новинара по дневним листовима, који сервирају очигледне неистине без обзира на морал новинара, који их обавезује, да само проверену истину износе у јавност. Оно што се десило са мном на железничкој станици у Бањалуци 22. августа 1953. године превазилази линч црнаца и испаде против хришћана првих векова хришћанства, јер се дешава у културном, напредном и просвећеном двадесетом веку у Југославији”.

Епископ Василије је 20. маја 1961. године на заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ изабран за епископа жичког са седиштем у Краљеву.

Међутим, комунисти га нису остављали на миру. Владика Василије је био храбар и истинољубив човек. Посебно је жалио србску омладину коју су комунисти духовно, морално и национално сакатили у школама.

Због тога је почетком октобра 1971. године у селу Брезни код Горњег Милановца одржао беседу у којој је нагласио да се омладина погрешно васпитава и да је србска химна “Боже правде”.

Комунисти су истог дана преко радија напали владику Василија и његов “непријатељски” говор који је у Брезни одржао. Комунистичке новине су наредних дана биле препуне чланака против владике Василија.

То је било својеврсно припремање терена за покретање прекршајног поступка против владике Василија. Прекршајни поступак је окончан невероватном брзином. У решењу општинског судије за прекршаје из Горњег Милановца епископу Василију Костићу је изречена казна затвора у трајању од тридесет дана. Предмет владике Василија је носио број УП 3760, а “прекршај” је подведен под члан 2, став 64 Закона о прекршајима против јавног реда и мира.

Владика Василије није хтео да се жали на ово решење судије за прекршаје иако је на то имао право.

Затворску казну је издржао у краљевачком затвору.

Владика Василије је умро у лето 1978. године. Сахрањен је на монашком гробљу у манастиру Жичи.

Монаштво и свештенство Србске православне цркве га се и данас сећају, а млади србски нараштаји га доживљавају преко његових књига и чланака објављених у нашој црквеној штампи. За живота је објавио следеће књиге: “Хилијазам” Панајота Трембеле (превод), “Проблем спасења по учењу Светог Василија Великог” (докторска дисертација), “Учење Светог Атанасија Великог о Светој Тројици” и “Улога Србске православне цркве у бањалучком велеиздајничком процесу”.

Извор: Велибор В. Џомић: Страдање србске цркве од комуниста, Страдање србских митрополита и епископа

Залагао се за “Боже правде”

Владика Жички Василије рехабилитован је после 39 година

После 39 година, веће Окружног суда у Чачку рехабилитовало је некадашњег епископа жичког Василија Костића, кога је 3. октобра 1971. године судија за прекршаје Општинског суда у Горњем Милановцу осудио на 30 дана затвора. Василије је казну одлежао у краљевачком затвору.

Приликом свечаности поводом освештења реновиране цркве Св. Димитрија у таковском селу Брезна, епископ Василије је, пред око 2.000 верника, одржао говор у којем је жестоко критиковао тадашњи систем образовања и васпитања младих и јавно се залагао да српска државна химна буде “Боже правде”.

Још епископ жички, такорећи, није ни завршио говор пред црквом у Брезни, тадашњи судија Општинског суда у Горњем Милановцу је на основу дојаве већ написао прекршајну пријаву која је процесуирана по хитном поступку. Према прекршајној пријави, заведеној под ознаком УП-3760, судија је епископу Василију “због ремећења јавног реда и мира” одредио казну затвора у трајању од 30 дана. Поред епископа Василија Костића, по истом основу новчано су кажњени свештеници Тихомир Величковић из Мрчајеваца и Радиша Драшовић из Луњевице, који су присуствовали беседи епископа Василија у Брезни и у потпуности га подржали.

На пресуду судије за прекршаје у Горњем Милановцу епископ се није жалио, а 1978. године епископ Василије је преминуо. Решењем Окружног суда у Чачку рехабилитовани су и свештеници Величковић и Драшовић.

Marketing
Marketing

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovde unesite svoje ime

Marketing

Vizni režim

Palau – vizni režim

Da li je potrebna viza državljanima Palau za ulaz u Srbiju: Obični pasoši: Nije potrebna viza Diplomatski i službeni pasoši: Nije...

Odgovori na neka od pitanja koje biste postavili Nemačkoj ambasadi

Dobijamo mnogo Emailova sa pitanjima vezana za Nemačku na koja niste mogli ili niste uspeli da pronađete odgovore. Pa da pokušamo da vam pomognemo...

USA vize dele se na dve osnovne kategorije

USA vize dele se na dve osnovne kategorije: 1. Useljenicke (Immigrant) vize, 2. Privremene (Non-immigrant) vize Useljenicke (Immigrant) vize omogucavaju trazenje USA drzavljanstva nakon sto se ispune...

Počeo sa radom počasni Konzulat u Volosu, Grčka

U hotelu Volos Palas u Volosu, svečano je obeležen početak rada Konzulata Republike Srbije na čelu sa počasnim konzulom Simeonom Comokosom. Otvaranju Počasnog konzulata prisustvovali...

Otvoren počasni konzulat Srbije u Antaliji

U prisustvu ministara spoljnih poslova Republike Srbije i Republike Turske, Ivice Dačića i Mevluta Čavušoglua, u Antaliji je otvoren konzulat Republike Srbije na čelu...
- Advertisement -

Više članaka kao ovaj

Marketing