Коњ Јабучило и тегле за вачање стршељи

Коњ Јабучило
навезена три камика...

Здраво граџање,

Ономад до’одимо сас чича Вацу до град, очу да кажем, по наше си работе: Ја да си купим катран за дрвената кола, зенђију за ашов, живу соду за прајење сапун, а чичу испрати стрина Џурка при Бане, шустератога на Мали мос, да њој залепи ремичку на левити оп’нак и да њој купи памук у Брбинуту апотеку на Кале, очу да кажом, вату.

Протекло њој – па њој требе вата. Да погрешно не протумачите: неје њој протекло това што ви мислите, това њој је одавна прес’ло, него јоште у вршу урипи њој осиљ у десното уво и од тегај предсве си тече.

И тека ти, слезомо из аутобусат на Кале. Одавначка несмо слазили до град. Цуцнумо на там, цуцнумо на вам’ не знамо куде смо. Деда Ваца поче да навикује како сироче за морузницу:

– Мијалко, бре, омашили смо! Сигуран ли си да је овова Пирот!?
– Јок, него какво је? Пртопопинци? Не видиш ли Калето? уока се ја како биров.

– Ма, како да неје нашти парк и нашто Кале! врти чича главу.
– Ма, немој. Колко си пути тамо трчал по напоље, а? Онуј годину на вашар кад преједе здуване диње, бостанџијата ђи беше запудил, па кад те јурну пролив не може да стигнеш ни до големуту капију него си уоноде бревенецити. После те баба Џурка запира на Бистрицу.

– Добро де, верујем ти; да не залазимо у детаљи! снебива се старцат.

А ја видо’ у чему је ствар па настави сас објашњавање, исто како покојни Дуган кад опричаваше земљопис у школуту.
– Е, чича Ваце видиш ли да је паркат среден и уреден?

– Нема: ама! Какво: ама? Просечене стазе, насејана трава, окрастена дрвјата, насадена нова, на првоборцити обрисане главете оди кокошињци, навезена три камика…

Е, тува зину, очу да кажем, у камањето. Несу камање него стене дорим страшне. Испол’к пријдомо до њи, како при бесну кобилу. Зазрта’мо ђи оди све стране, чешамо се по тил, зверимо се; море деда Ваца поче да ђи мери сас штапат и да прерачунава кубикажу, кад, некој ни заока позади грбипу:

– Какво је бре, старци, неје ви јасно, а? това што видите, това је коњат на војводу Момчила, Јабучило! Панта, писарат из Општину.Ја изока:

– Ти ли си 6ре, Панто, несрећо једна? Испрећида ни бре, начисто!
– Ја сам. Морам да ви подучавам јер уметнос је млого озбиљна ствар. Несте ли гледали уметникатога кад дава изјаву на телевизорат?

– Това ли је онија што ни направи на коњи и што нема, нема, па залцује и казује ни да су камањето турени да се зверимо? рипну дедаВаца.
– Него, Панто, ви по град мора да сте млого закасали сас стршељи! – давам констатацију.

Панта ме гледа упрочудено:

– Е што, деда Мијалко?
– Ма, нешта гледам, навискали сте тегле по целити парк па реко да не вачате разђеле стршељи, како ми у лозје?

Мани се, деда Мијалко оди такве орате, това су лустери. Шес’ месеца смо ђи чекали да дојду из Холандију. Колко коштају, да ти не оратим!

– Чк из Коландију!? зазвери се деда Ваца.
– Панто, јес’ да је уметнос’ млого озбиљна ствар, али морам да додам констатацију да тија лустери не пасују уз Калето. Аркитектата је морал да знаје да тува пасују венери, онија кованити, што ђи прајеше Хама Агичевић, ковачат оди Гушовицу.

Панта се оћута. Ништа не умеја да ми одговори. Млого ви се поздравља деда Мијалко из Расницу.


Легенда о војводи Момчилу и крилатом коњу Јабучилу

Када се на место манастира појавило Црно језеро, онда су из њега почели да излазе крилати коњи да се играју око језера.

Док је војвода Момчило јахао коња Јабучила, нико му ништа није могао наудити
Vojvoda Momčilo imao je najboljeg konja Jabučila

Најбољи међу њима је био један крилати пастув који се мешао са обичним коњима и пасао кобиле. Али, чим би нека кобила остала суждребна, коњ би је ударао копитама са стране, како би се изјаловила и не би родила крилатог коња.

Сазнаде за то војвода Момчило, те се сакрије крај Црног језера и сачека да се крилати коњ појави на обали. Кад овај изрони из језера, полете на једну кобилу и опасе је. У том тренутку искочи са својим људима војвода Момчило и поче ударати у бубњеве и таламбасе. Крилати коњ не имаде куд, врати се у језеро и не изврши оно што је наумио. Тако кобила војводе Момчила ождреби крилато ждребе. Једни су говорили да му је било име Ждралин, други Крилаш, а трећи Јабучило.

Док је војвода Момчило јахао коња Јабучила, нико му ништа није могао наудити, нити га је његова сабља могла сустићи. О великом јунаку, лепој жени Видосави и његовом чудесном коњу рашчуло се свуда по свету. Тако дође глас и до краља Вукашина који је тада ,, седео“ у Скадру.

Он смисли како да дође до богатства војводе Момчила тако што тајним писмом и лажним обећањима наговори Видосаву на издају. Она залепи воском и спали крила коњу Јабучилу, отвори капије краљу Вукашину и тако предаде град и издаде свога мужа. Кад краљ Вукашин уђе у град, најпре убије војводу Момчила, а онда се окрене према Видосави и рече јој: ,, Кад си издала оваквог јунака као што је био војвода Момчило, онда како мене нећеш издати!“- замахну сабљом и одсече јој главу.

Онда се краљ Вукашин ожени лепом Јевросимом, сестром војводе Момчила, која му роди сина Краљевића Марка.