Мишко Кљувидрво

Мишко Кљувидрво
Мишко Кљувидрво

Мишко Кљунда ил’ Мишко Кљувидрво како смо га ми, деца, окала, комшија ми беше.

Работеше на железницу како чувар на пругу. Радно одело сас све шапку које је дужил, носил си је свуде редом. И на њиву и у град, и свадбено и мртвено.

Т’м’н оде у пензију, а он, сирома, умре. Не мога да малко закачи оди државнити колач. Чувал је сас жену си кравће и козице и на сваку је давал млого дл’га женска иметина: Снежана, Јасмина, Душанка, Славица… Води ји на воду тува близу кућу си на Чешму, па ка си окне по њи:

-Гордано! Марино! Славу ви материну, врчајте се овам!

А оно се нечија жена, која је тува дошла да опере над коритата, обрне и т’м’н да се одзове ка види дека је тој Мишко сас козете:
-Оооо, у-глав те убил марен, замлатотино кљувидрвска! Кво ме штрецаш?

А млого је волел да л’же. Оратеше дека је видел толкаво големог јелена сас, дорим, страшни рогови на који мож’ да зденеш двоја кола шашће. И одма знајеш дека л’же јел се у оратење обавезно накашље: кх-кхмм! Тај драмска пауза сас кашљање му је требала да се досети кво да дол’же.

Једнуш ни беше оратил како је бил у Белаву, там је искарувал краве и козе.
У руће си носил само једно сећирче да си за козете шумће накластри:
– Славу му материну, т’м’н диго сећирчето поди једно дрво, ка си натрча једна голема лисица. Трчи, бре, право на мен а зинула како мајдан у Острвицу. Ја видо дека сас сећирчето нема да могу да ју ништо напрајим, па засука рукав.- И тува се Мишко Кљунда накашља- Кх-кхмм! Она натрча на мен, а ја се како малко поизм’кну у-стран, па како је зинула ја ју гурну руку кроз уста у једњак па кроз дупе и вану ју за опашку. Како га вану, тека га повлеко кроз уста, славу ју материну, и изврну ју наопачћи, како чарапу. А она, колко се залетела, онака изврнута наопачћи настаји да си трчи ал на там, супротиво оди мен!
Па сас стиснуту песницу и сас савијену руку у лак, само рече:
-А, нечеш га бато!
А ми, деца, забалавили смо у њег сас отворена уста и не трепчемо. И замишљамо си свити како таја лисица мож на грбину, озгоре, да с’га носи и црева и бубрези. Како ју не отпадну ка трчи, питујемо се.

Ама, немамо време млого да оди тој мислимо. Мишко ване да ни орати како је ватал зајеци бези пушку:
-На поголем камик турим зељћу и у њу надробим бибер. И ка зајекат дојде, он почне да њушка по зељћуту ал му се нос заљути оди биберат и исћија се. Кх-кххмм! Како се исћија, тека сас чело пљесне по онија камик и занесвести се. И ја си после дојдем да ји само зберем.

Тека ни је Мишко Кљувидрво л’гал са све кашљање. После се ми научимо дека ни он л’же, ама смо си пак обичали да га слушамо.

Кх-кхмм! Детиња работа.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo upišite vaš komentar
Molimo upišite vaše ime