Nepriznate zemlje: Postoje na karti, ali kao da ih nema

Nepriznate zemlje: Postoje na karti, ali kao da ih nema

Međunarodni odnosi su dosta složeni i ništa u svetu nije kao što na prvi pogled izgleda. U pojedinim državama se živi idilično, dok u drugima ne, a njihovi međusobni odnosi zavise od istorijskih dešavanja, kao i od trenutnih političkih i ekonomskih interesa.

Zato se neretko dešava da se neki delovi teritorije odvoje od neke države i proglase nazavisnost. To ne znači da će biti priznati od strane drugih zemalja, pa su tako i danas statusi nemalog broja teritorija i dalje nerešeni.

Prema deklarativnoj teoriji, državnost subjekta je nezavisna od priznanja od strane druge države. Nasuprot tome, konstitutivna teorija definiše državu kao stranu u međunarodnom pravu samo ako je kao takvu priznaju druge države koje su već članice međunarodne zajednice, piše Nova.

Kvazi države se često pozivaju na jednu ili obe teorije kako bi legitimizovale svoje tvrdnje o državnosti. U mnogim situacijama, međunarodno nepriznavanje nastalo je usled prisustva stranih vojnih snaga na teritoriji spornoj subjekta, čineći time defakto status države problematičnim.

Somaliland

Somaliland

Nakon što je stekao nezavisnost 1960. godine, nekoliko dana nakon toga Somaliland se ujedinio sa bivšom Italijanskom Somalijom u današnju međunarodno priznatu državu Somaliju. Somalilend je nezavisnost proglasio 1991. godine, ali ga do danas nijedna država nije priznala. Formalno je deo države Somalije.

Evropska unija je obezbedila 75 odsto sredstava za popis njenog stanovništva, a Zapad je zdušno finansirao 2008. pripremu prvih demokratskih izbora. Dok je Somalija srljala u klanovske ratove i terorizam islamističke grupe Al-Šabab, Somalilend je uspeo da očuva mir, uspostavio je svoju vladu, vojsku, valutu i mogućnost dobijanja pasoša za oko 3,5 miliona stanovnika, dominantno muslimanske veroispovest. Dodatni paradoks je da ova formalno nepostojeća država sve više razvija turizam, a navodno poseduje i naftne rezerve.

Nagorno-Karabah

Nagorno-Karabah je nezavisnost proglasio 1992. godine, ali su takvu odluku do danas priznale jedino Abhazija, Južna Osetija i Pridnjestrovlje. Formalno je deo države Azerbejdžan.

Planinska enklava Nagorno-Karabah predmet je nerazrešenog spora između Azerbejdžana, u kojem se nalazi, i etničke jermenske većine, koju podržava susedna Jermenija.

Pred kraj sovjetske vladavine 1988. godine, azerbejdžanske trupe i jermenski secesionisti započeli su krvavi rat koji je ostavio de fakto nezavisnu državu u rukama etničkih Jermena kad je 1994. godine potpisano primirje.

Pregovori do sada nisu uspeli da dovedu do trajnog mirovnog sporazuma, a spor ostaje jedan od “zamrznutih sukoba” postsovjetske Evrope.

Sukob korene vuče unazad dobrano više od jednog veka, sve do nadmetanja hrišćanskih – jermenskih i muslimanskih – turskih i persijskih uticaja.

Iako Jermenija nikad nije zvanično priznala nezavisnost ove oblasti, postala je njen glavni finansijski i vojni pomagač.

Primirje uz posredovanje Rusije potpisano je 1994. godine, ostavivši Karabah, baš kao i delove azerske teritorije oko enklave, u jermenskim rukama.

Na obema stranama stradali su vojnici ubijeni u sporadičnim kršenjima primirja. Zatvaranje granica sa Turskom i Azerbejdžanom dovelo je do teških ekonomskih problema za Jermeniju koja je pritisnuta u sredini.

Najozbiljniji sukob bio je u aprilu 2016. godine, kada su desetine vojnika s obe strane poginule u svežoj obnovi neprijateljstava. Novi sukob dogodio se i krajem 2020. godine.

Pridnjestrovlje (Transnistrija) – formalno nazvana Pridnjestrovska Moldavska Republika

Prijednjestrovlje je nezavisnost proglasilo 1990. godine. Takvu odluku, međutim, priznaju jedino Abhazija, Nagornokarabaška Republika i Južna Osetija. Pridnjestrovlje je nepriznata država na teritoriji Moldavije. Graniči se sa Ukrajinom i Rusijom, državom koja je najodgovornija za nezakonito otcepljenje teritorije.

Transnistriju ne priznaje ni jedna članica Ujedinjenih nacija iako je proglasila svoju nezavisnost godinu dana pre kolapsa Sovjetskog saveza.

Između 1991-1992. izbio je čak i kratak teritorijalni sukob između moldavske i pridnjestrovskih snaga, nakon što je Mihail Gorbačov, očajan da sačuva SSSR, proglasio nezavisnost Transnistrije ništavnom, utirući put nezavisnosti Moldavije sa spornim područjem u svom okviru. Tenzije su eskalirane u martu 1992, a dok je proglašeno primirje u julu poginulo je najmanje 1.000 ljudi. Od tada je Transnistrija u “miru”.

Abhazija

Abhazija je nezavisnost proglasila 1999. godine, a tu je odluku do danas priznalo 6 članica UN-a: Rusija, Nikaragva, Venezuela, Nauru, Vanuatu i Tuvalu. Uz njih ju priznaju i nečlanice Južna Osetija i Pridnjestrovlje.

Abhazija na abhazijskom znači “Zemlja duše”.Abhazija je u vreme Sovjetskog saveza nazivana i “crvena rivijera”. Jer, svi ruski predsednici, od Staljina do Gorbačova, posedovali su tamo vikendice, prenosi Dojče vele.

Danas malo toga podseća na nekadašnji sjaj i raskoš. Mostovi i hoteli-banje su propali. Sve je uništeno od rata protiv Gruzije pre 15 godina. Gruzijska vojska okupirala je Abhaziju 1992, želeći da slomi njenu volju za nezavisnošću. Ali, Abhazi se brane uz pomoć vojnika drugih kavkaskih republika i Turske. Nakon godinu dana krvave borbe i hiljada žrtava, Gruzini se povlače.

Abhazija reaguje na to proglašenjem nezavisnosti. Zemlji je nametnuta međunarodna izolacija. Niko nije smeo napolje. I Rusi zatvaraju granicu za Abhaze.

Ali, Abhazija se i dalje bori za nezavisnost. Usvaja ustav, sopstvenu zastavu i himnu. A sada i Rusija priznaje Abhaziju.

Republika Kina (Tajvan)

Republika Kina kolokvijalno poznata kao Tajvan, faktički je nezavisna država u istočnoj Aziji koju kao takvu priznaje dvadesetak država. Narodna Republika Kina sebe smatra naslednicom Republike Kine, a teritoriju koju kontroliše vlada sa Tajvana smatra svojom.

Kina i Tajvan imaju odvojene vlade od završetka građanskog rata 1949. Peking je dugo pokušavao da ograniči međunarodne aktivnosti Tajvana i oba ova entiteta su se borila za uticaj u pacifičkom regionu.

Država je bila članica UN-a i Saveta bezbednosti, ali je mesto 1972. godine morala da ustupi Narodnoj Republici Kini. Tajvan je sa Republikom Kinom sklopio i dogovor poznat pod nazivom “Politika jedne Kine” po kojem se Tajvan i Narodna Republika trebaju da se smatraju jednom državom sa dve vlade koje se međusobno ne priznaju.

Tajvan je priznat od strane 22 članice Ujedinjenih nacija, kao i od strane Vatikana. Iako je zvanično ne priznaju, Tajvan vrlo bliske odnose ima sa SAD-om i Japanom.

U januaru ove godine Kina je upozorila Tajvan da njegova nastojanja da postane nezavisna država “znače rat”.

Ovo saopštenje vlasti u Pekingu je usledilo nekoliko dana nakon što su njihove oružane snage pojačale aktivnosti i letove ratnih aviona u blizini ostrva i u trenutku kada je novi američki predsednik Džo Bajden potvrdio podršku Tajvanu i izneo svoj stav u Aziji, prenosi Radio Slobodna Evropa.

Zvanični Vašington je okarakterisao upozorenje Kine kao “nesrećno”, dodajući da “tenzije oko Tajvana ne moraju da dovedu do konfrontacije”.

Tajvan izvestio je o sve većem broju kineskih ratnih aviona koji ulaze u njegovu zonu vazdušne odbrane. Tenzije su se povećale poslednjih godina i Peking nije isključio upotrebu sile za povratak ovog ostrva pod svoje okrilje.

Kosovo (Kosovo i Metohija)

Kosovo je nezavisnost proglasilo 2008. godine, a do 13. avgusta 2014. priznalo ga je ukupno 113 od 193 članice Ujedinjenih nacija. Kosovo je priznao i Tajvan iako Kosovo ne priznaje Tajvan. Prvi put je Kosovo nezavisnost proglasilo 1991. godine, ali ga je tada priznala jedino Albanija. Područje Kosova, Srbija smatra sastavnim i neotuđivim delom svoje teritorije.

Od 1999. godine područje se nalazi pod kontrolom UN-a, tako da su sporne izborima izabrane vlasti u Prištini, koje odluke donose nezavisno od Beograda, pod direktnom kontrolom predstavnika međunarodne zajednice.

Kosovo je u članstvu nekih međunarodnih organizacija, gde u nekima učestvuje kao nezavisna država, a u nekima pod statusno neutralnim predstavljanjem.

Severni Kipar

Turska Republika Severni Kipar nezavisnost je proglasila 1983. godine, a danas je priznaje jedino Turska. Turska Republika Severni Kipar ima posmatrački status u Organizacija islamske konferencije pod nazivom Država kiparskih Turaka.

Prema deklaraciji Ujedinjenih nacija broj 541, deklaracija o nezavisnosti Turske Republike Severni Kipar proglašena je pravno nevažećom.

Ostrvo je ostalo podeljeno nakon invazije turske vojske 1974. godine. Zanimljivost je da državu priznaje i Nahčivan, autonomna republika u sastavu Azerbejdžana, dok je ostatak Azerbejdžana ne priznaje.

Inače, Severni Kipar ima međunarodni embargo u svakom pogledu: političkom, ekonomskom, trgovinskom, saobraćajnom, vojnom, sportskom, kulturnom i dr. Ovo je uslovljeno time što se on smatra okupatorom i argresorom na Kiparsku Republiku, pa se smatra njenim delom.

Tako Severni Kipar uveliko zavisi od Turske Republike, bez koje praktično ne bi opstao. Sve svoje spoljne poslove mora izvršavati preko nje. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, ova izolacija polako počinje da popušta, pa ova republika sve više počinje da samostalno deluje, iako to još nije blizu formalnog priznanja samostalnosti.

Palestina

PLO (palestinska oslobodilačka organizacija) je proglasio nezavisnost Palestine 1988. u egzilu u Alžiru dok još nije imao kontrolu nad traženim područjima. Danas PLO obavlja određenu administrativnu i samoupravnu aktivnost ali isključivo na teritoriji Palestinske samouprave. Palestina je članica nekih od UN-ovih tela kao što je UNESCO. Formalno se nalazi pod vojnom okupacijom od strane Izraela.

Ako bi Palestina dobila punopravno članstvo u UN-a bio bi to jedan istorijski korak, no posebno zbog američke opozicije to se i ne čini mogućim, prenosi agencija Anadolija.

Palestina je 2015. godine u UN-u dobila status “države posmatrača”. Zahvaljujući takvom statusu, zastava Palestine je podignuta ispred sedišta UN-a u Njujorku.

Iako je Palestinu dosad priznalo 140 zemalja, njena teritorija je još uvek pod okupacijom i blokadom Izraela.

Zemlje poput SAD-a, Velike Britanije i Francuske još uvijek nisu priznale Palestinu. Turska je među prvim zemljama koje su priznale nezavisnost Palestine, a ujedno i zemlja koja pruža najveću političku podršku palestinskom narodu u borbi za nezavisnost.

Područja pod okupacijom koje Palestinci mogu delimično koristiti su Istočni Jerusalim, Zapadna obala i Pojas Gaze, a Palestina u ovim regijama želi puni suverenitet.

U Pojasu Gaze, koja se od 2007. godine nalazi pod jakom blokadom, uključujući potpuni prekid vazdušnih, kopnenih i pomorskih komunikacija, vlada humanitarna kriza. Stanovnici kojima je uskraćeno pravo na kretanje, samo u retkim slučajevima mogu izaći iz Gaze.

Tokom četiri velika napada Izraela na Gazu u poslednjih 10 godina, poginule su na hiljade palestinskih civila, na desetine hiljada kuća je porušeno.

Zapadna Sahara

Teritorij Zapadne Sahare realno se nalazi pod kontrolom Maroka iako takvo stanje stvari nije priznato ni od jedne druge države koje ga smatraju okupacijom. Neke države međutim podržavaju marokanske ideje o autonomiji u sastavu Maroka. Područje Zapadne Sahare Maroko smatra sastavnim i neotuđivim delom svoje teritorije.

Zapadna Sahara je nezavisnost proglasila 1976. nakon čega je bila priznata od strane 84 članice Ujedinjenih nacija od ukupnog broja članica u tom trenutku, pa je postala i ostala članica Afričke unije zbog čega je Maroko odlučio da prestane da učestvuje u radu organizacije. Danas ukupno 57 država ima neki oblik diplomatskih veza sa Zapadnom Saharom.

Prema međunarodnom pravu budućnost tog područja, koje su Ujedinjene nacije proglasile ne-nezavisnom teritorijom, zavisi od referenduma oko čijeg održavanja još nije bilo moguće postići saglasnost.

Konačni status područja je još uvijek nejasan, jer se odluka o tome odgađa iz godine u godinu. Političke i vojne snage Saharske Arapske Demokratske Republike i dalje postoji kao oslobodilački pokret, poznate pod imenom Polisario, vođene od vlade u izbeglištvu. Republiku su priznale 46 država sveta (stanje 2009. godine).

Godine 1992. sklopljen je mirovni ugovor između Maroka i Polisarija, ali još uvek oko 100.000 ljudi živi u izbegličkom logoru u alžirskom delu Sahare. Još i danas marokanska strana blokira predviđeno održavanje referenduma o nezavisnosti tog područja.

Južna Osetija

Južna Osetija je nezavisnost proglasila 1991. godine, a do danas ju je priznalo 5 članica UN-a i to sve nakon poslednjeg rusko-gruzijskog rata. Priznaju je-Rusija, Venecuela, Nikaragva, Tuvalu i Nauru, kao i tri nečlanice UN-a Abhazija, Nagorno Karabakh i Prijednjestrovlje.

Južna Osetija od početka devedesetih vodi bitku za nezavisnost od Gruzije, a tokom devetodnevnog oružanog sukoba 2008. poginulo je 2.000 ljudi, a oko 35.000, uglavnom Gruzina, proterano u izbeglištvo.

Sa jako viskom nezaposlenošću i niskim standardom, Južna Osetija veoma zavisi od novca i pomoći iz Ruske federacije, sa kojom planira da uđe u partnerstvo slično onom koje Rusija već ima sa Abhazijom. Ove države priznaje svega nekoliko suverenih država.

Delimično nepriznate članice Ujedinjenih nacija

Pakistan ne priznaje Jermeniju Armeniju kao nezavisnu državu zbog svoje podrške Azerbejdžanu u sukobu između ove dve zemlje.

Narodna Republika Kina ne prihvata uspostavljanje diplomatskih odnosa sa bilo kojom državom koja ih ima sa vladom na Tajvanu, a većina tih država zvanično ne priznaje Narodnu Republiku Kinu.

Kipar, koji je nezavistan od 1960. godine, trenutno nije priznat od strane jedne članice UN-a, Turske i Turske Republike Severni Kipar zbog dugogodišnjeg civilnog (u prošlosti i vojnog) spora oko ostrva.

Izrael nije priznat od strane 32 članice Ujedinjenih nacija, kao i od strane Zapadne Sahare. Ipak, Izrael je priznat od strane PLO-a. Neke arapske zemlje ne primaju pasoše nijedne zemlje ukoliko sadrže izraelske pečate ili vize.

Severnu Koreju ne priznaju Južna Koreja i Japan. Dok recimo Južna Koreja nije priznata od strane Severne Koreje.

O Lara