Сајам незапошљавања

Сајам незапошљавања

Хвала небесима, држави и општини што свакоју годину два пута уприличава ову згоду, овај спас за сви нас повремено запослени, стално запослени без плате и хронично незапослени.

На овуја манифестацију имамо прилику да се видимо сас ближу и даљу родбину, сас школски другаре (од 26 колко смо били у одељење видел сам 24), сас познаници, бивши комшије па што и да не сас послодавци.

Увек љубазно особље локалне филијале НСЗ ти из момент дигне притисак још на улаз, а сви они презриви погледи господе у одела те натерају да се осећаш к’о овца. На сајам за овце купац иде од тор до тор и бира најбоље грло, а овам ти идеш од купца до купца и л’жеш, мажеш, измишљаш фирме у које си работил све у нади да че те модерни трговац људи купи и да че срећно живиш до краја свог живота (иначе, сви нас родени после 1980 годину чека таја зајебанција да никада нема у пензију да отидемо и да че највероватније цркнемо уз некоју машину у сред радно време).

И овуја годину као и сваку претходну највише се траже онија који ђи ич нема. Грађевинци у новембар ка је крај сезона и текстилци у све сезоне на који несу исплатили плате још од прошли сајам кад су ђи запослили. За нас са мало мање атрактивне струће, машинци, електротехничари, професори, инжињери мож да се отвори работа у обућу „Павле“ да шијемо горњи дел од дечије патофне, јал да чувамо неку машину на коридор десет, јал да работимо ко чистачи, јал да сецамо гајбице у ладњачу, а мож’ некој има срећу ко магаре теквојте па га окну и у „Тигар Тајерс“.

После дваес обиколена штанда, три благотелећа погледа, пет тапшања по рамо, седам руковања и даље се осећа онај ничим изазвани налет наде. Надаш се да си са убол онова право, да че са коначно да се опрајиш у живот, да че коначно и ти мож’ да машташ да оснујеш породицу јер си се запослил за стално, па чекаш цел новембар да те окну од онија петнаес штанда што си предал пренабуџен ЦВ. Кад пројде новембар, мислиш се да је било много народ па несу све прегледали пријаве па им требе сигурно месец и по док све разврстају и размотре… па дојде Нова Година, па дојде Божич, па дојде Дан Државности, а теб нигде не окају и тека све до следећи сајам кад те па зал’жу да има наде и да че буде нешто.

Ја стварно још нес’м упознал човека који се запослил од сајам (не кажем да ђи нема) и све ми се чини да више од пола онеја пријаве д’н после сајамат заврше на регионалну депонију. Да имам за све докази бил би судија, ал немам па у моју грађанску обесправљену главуџу могу само да смишљам сценарија и да си пуштам филмове кво се све догађа и што ме никад несу окнули. Нит општинска власт нит Биро помага у ту моју дилему јер се од мене тражи да си само ћутим и да не постављам сувишна питања јер иначе “нема на добро да излезне“.

Кад ми прећипи коначно и кад ме буду дотепали са лажна обећања и објашњења која ни при дебила не пале стварно нема на добро да излезне и по мене и по њи, друго ми не остављају за избор.

Пирке Блогер

O Пирке Блогер

Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.