Све српске славе

Све српске славе
Новембар

1. новембар – Свети Прохор Пчињски

Свети Прохор ПчињскиПрохор је рођен у првој половини 11. века од побожних родитеља, Јована и Ане, у околини Овчег поља. По Житију, Прохор је рано изучио књижне мудрости и у свему био бољи од својих вршњака. У духовном усхићењу он одлази у пештеру Нагоричинску (источно од Куманова), близу данашњег манастира Старо Нагоричино, где среће ловца Диогена. Прохор му прорече да ће постати цар и рече му: сети се и мене кад постанеш цар. То се и обистинило – Диоген поста византијски владар Роман ИВ Диоген (1067-1071). Житије даље казује да се пустиножитељ Прохор подвизавао тридесет година у планини Козјак (јужно од Врања), у једној малој пећини. Ту се и престави после шездесет и две године испосничког живота.

После тридесет година преподобни Прохор се у сну јави цару Диогену и опомену га речима: „Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм“. Цара обузе страх и са патријархом и пратњом пође у Жеглиговски крај у Нагоричино да тражи старца Прохора. Пошто га ту не нађе, пређе у планину Козјак. После много дана тражења пронађоше пећину и у њој мошти преподобног Прохора. На том месту цар подиже цркву у славу Светога апостола Луке, а десно од реке Пчиње сагради храм посвећен преподобном Прохору. У томе храму, са десне стране олтара, положише свете мошти Преподобнога; из њих потече свето миро. Део моштију цар је однео у Цариград, један део доспео је доцније у Љубостињу, а остали део и данас се налази у манастиру Светог Прохора Пчињског под планином Козјак.

О преподобном Прохору Пчињском, чије мошти и данас почивају у његовом манастиру и точе миро, сачувана су многа писана сведочанства, посебно о његовим чудотворним моштима. Православна Црква овога свеца слави 1. новембра (односно 19. октобра по старом календару).

8. новембар – Свети Димитрије – Митровдан

Свети Димитрије - МитровданОвај славни и чудотворни светитељ родио се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља, Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с посебном пажњом однегован и васпитан.

Његов отац беше војвода солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу Христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује Хришћане у Солуну.

Али Димитрије не само да не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то, цар се веома огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери.

Димитрије јавно пред царем призна да је Хришћанин, а уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека, Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „Мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!“

После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви и избодоше га копљем. Тело његово узеше Хришћани тајно и чесно сахранише. Из тела страдалца Христовог потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква.
Неки велмож илирски, Леонтије, беше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима светог Димитрија с молитвом и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије већу цркву на место старе.

Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „Станите, и не дирајте!“ И тако мошти светог Димитрија остадоше заувек у Солуну. Као заштитник Солуна свети Димитрије се много пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Светог Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. године.

Свети Димитрије био је за живота војвода солунски и остао је то и по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он штити град, отклања невоље, одбија завојеваче и помаже свакоме ко његово име призове.

Молитвама светога великомученика Димитрија, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас и спаси.

11. новембар – Свети Аврамије

Свети АврамијеПрисиљен од родитеља он се венча, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизавао се 50 година.

Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко.

Други пут изашао, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. године у 70. години живота на земљи.

14. новембар – Свети Козма и Дамјан – Врачеви

Свети Козма и Дамјан - ВрачевиБесребреници и чудотворци, рођени су негде у Азији од оца незнабошца и мајке хришћанке. По очевој смрти, мајка Теодотија посветила је све своје време и труд да синове васпита и подигне као истините хришћане. Младићи су стасали и изучили лекарске вештине па су колико својим знањем и вештином, толико и именом Господа помагали многим болесницима. Прозвани су безмедним врачима, тј. бесплатним лекарима који су примили Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мт. 10, 8), а никада нису наплаћивали своје услуге. Толико су били опрезни у бесплатном лечењу, да се свети Козма наљутио на брата што је од неке болеснице узео три јајета, а Дамјан их је, уствари, узео кад га је исцељена жена заклела Пресветом Тројицом. По смрти светитеља, сахрањени су заједно у месту Фереману сходно откровењу Божјем, те остадоше чудотворци како за живота, тако и после смрти. Народ је наставио да их призива у болести и невољи и до данас.

16. новембар – Свети Георгије – Ђурђиц

Свети Георгије - ЂурђицОвога дана празнује се пренос моштију светог Ђорђа из Никомидије у Лиду палестинску. Свети Ђорђе пострадао је за време цара Диоклецијана, а пре своје смрти замолио је једног слугу да му тело пренесе у Палестину одакле му је била и мајка и где је имао велико богатство које је по његовој жељи, раздељено сиротињи. Слуга је учинио све како му је било наређено и ту га сахранио.

У време цара Константина, побожни хришћани сазидали су красан храм светог Ђорђа у Лиди палестинској, и приликом освећења тога храма, пренели су и сахранили у том храму чудотворне мошти овог светитеља и великомученика Христовог.

21. новембар – Свети Арханђел Михајло – Аранђеловдан

Свети Архањђел Михајло - АранђеловОд давнина су људи празновали анђеле Божије, али се то често изметало у њихово обожавање. Јеретици су их понекад тумачили као богове или сматрали створитељима читавог видљивог света. На четири до пет година пре Првог васељенског сабора одржан је Лаодикијски помесни сабор, који је својим 35. правилом, установио исправно поштовање анђела. У време римског папе Силвестра и александријског патријарха Александра установљен је празник архистратига Михаила и прочих сила небесних у новембру. Зашто баш у Новембру? Новембар је заправо девети месец од месеца марта који се сматра тренутком стварања света. А девети месец после марта узет је због девет анђелских чинова који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, описао је, ових девет чинова у књизи „О небесној Јерархији“. У тој строгој анђелској хијерархији, војвода анђелске војске је архистратиг Михаил, јер је својим деловањем спасао многе анђеле отпале од Бога, које је Луцифер повукао собом у пропаст. Међу анђелима влада савршена једнодушност и строга хијерархија у послушности нижих чинова вишим, а свих укупно светој Божјој вољи. Многи хришћани славе светог архистратига Михаила кога сматрају живим светитељем, али се припрема жито за славу.

24. новембар – Свети Мрата – Мратиндан

Свети Мрата - МратинданСин је краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина, у старости удављен. При ослепљењу јавио му се свети Никола у храму на Овчем пољу и обећао му да ће му вратити вид. Пет година је свети Стефан провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благодушношћу изазивао је дивљење и монаха и целог Цариграда. Кад је прошло пет година свети Никола чудотворно је вратио вид ослепелом краљу Стефану, који је одмах потом, из захвалности саградио храм Високи Дечани. Била је то једна од најлепших грађевина византијске уметности и средњевековне архитектуре на тлу српске државе. Свој век проживео је свети краљ српски Стефан као праведник и мученик и тако га и скончао 1336. године. Са светим Савом и кнезом Лазаром, свети Стефан чини тројство најмудријих, најпожртвованијих и најблагороднијих личности и светитеља које је дао српски народ.

25. новембар – Свети Јован Милостиви

Свети Јован МилостивиРођен је на Кипру у кнежевској породици и од детињства васпитаван је као хришћанин. Имао је породицу, али су му рано умрли и жена и деца и он је остао сам. Чувен је због милосрђа и благочешћа. Јован је изабран за патријарха александријског у време цара Иларија и управљао је Црквом десет година као истински пастир и чувао је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља и говорио је: „Ако желиш благородства, не тражи га у крви него у добродетељи, јер је то право благородство“. Његово милосрђе и доброта били су главна одлика његове личности, па је мислио да Бог не може послушати њега ако он не послуша и не помогне убогима и невољницима.

Када су Персијанци кренули на Мисир патријарх је отпловио на Кипар, али се уз пут разболео и у свом родном месту на Кипру преминуо 620. године. Његове мошти пренете су најпре у Цариград, потом у Будимпешту и најзад у Пресбург.

26. новембар – Свети Јован Златоусти

Свети Јован ЗлатоустиРођен је у Антиохији 354. године као син војводе. Учио је грчку философију и схвативши грчко незнабоштво, усвојио је хришћанску веру. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетија, а мало иза тога и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља, Јован се замонашио, написао књигу “О свештенству“, а убрзо потом патријарх га је рукоположио за свештеника. Прославио се својим подвигом, блиставим умом и снажном речи, а по жељи цара Аркадија Јован је изабран за патријарха цариградског. Шест година управљао је Црквом мудро и ревносно и за то кратко време много учинио. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; раширио милосрдну делатност цркве; сузбио симонију (продаја опроста за новац) у цркви; написао нарочити чин свете Литургије; постидео јеретике и изобличио царицу Евдоксију; растумачио Свето писмо својим бистрим умом и невероватном речитошћу и оставио Цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га је поштовао, завидљивци су га мрзели, а царица га је два пута послала у изгнанство. У месту Коману у Јерменији, на Крстовдан 407. године, са Божјим именом на уснама, душа златоустог патријарха преселила се у рај. Његове мошти почивају у Ватикану сем главе која се налази у успенском храму у Москви.

29. новембар – Свети Матеј

Свети МатејБио је цариник и сакупљач пореза, али на први позив Господа у Капернауму Матеј је кренуо приљежно и пуним срцем за Христом. Написао је Јеванђеље на јеврејском језику и оно је, преведено на грчки, дошло и до нас. По силаску Светога Духа, апостол Матеј проповедао је Јеванђеље у Етиопији, Партији и Мидеји. У Етиопији поставио је за епископа неког Платона, а затим се повукао у молитвену самоћу. Крстио је жену и сина кнеза те земље и кнез нареди војницима да га доведу на суд. Војници никада нису успевали да виде јеванђелисту иако су му чули глас, па је најзад сам кнез одлучио да га ухвати. Мучио га је палећи му ватру на грудима и светитељ најзад помоливши се Богу издахну. Кнез је наредио да Матејево тело, у оловном сандуку, баце у море, али се Матеј чудотворно јавио епископу Платону и рекао му где да нађе његово тело.

Видевши сва ова чудеса, кнез се најзад крстио и примио име Матеја напустивши сва своја земаљска добра, а када је постао и епископ богоугодно је служио Цркви до краја свог живота.

O Пирке Блогер

Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.