Ugljeni hidrati

Ugljeni hidrati

Ugljeni hidrati ili šećeri su najrasprostranjenija jedinjenja u živom svetu. Prema stepenu složenosti dele se na:

  1. monosaharide,
  2. oligosaharide i
  3. polisaharide.

Monosaharidi

Monosaharidi (prosti šećeri) se hidrolizom ne mogu razložiti na prostija jedinjenja. Prema broju ugljenikovih atoma dele se na: trioze, tetroze, pentoze, heksoze i heptoze. Pentozama (sa 5 atoma ugljenika) pripadaju: riboza, koja ulazi u sastav RNK) i dezoksiriboza , koja izgrađuje DNK). U heksoze spadaju: glukoza (glikoza) i fruktoza.

Glukoza je glavni izvor energije i osnovni transportni oblik šećera u organizmu kičmenjaka.

Oligosaharidi

Oligosaharidi (grč. oligos = malo po broju, siromašno) su izgrađeni od 2-10 monosaharida. Najznačajniji su: disaharidi (od 2 monosaharida) kojima pripadaju: maltoza, laktoza i saharoza. Disaharidi, kao npr. saharoza služe kao transportni šećeri kod biljaka.

Polisaharidi

su makromolekuli nastali povezivanjem velikog broja monosaharida u dugačke lance (mogu da sadrže na stotine i hiljade monosaharida). Prema biološkoj funkciji se dele na: rezervne i strukturne polisaharide. Rezervni polisaharidi predstavljaju molekule u kojima se čuva (skladišti) hemijska energija. Najrasprostranjeniji rezervni polisaharidi su: skrob, kod biljaka i glikogen, kod životinja. Skrob i glikogen se sastoje od većeg broja molekula glukoze.

Strukturni polisaharidi učestvuju u izgradnji ćelijskih delova. Među njima su najrasprostranjeniji:

celuloza – koja je glavni sastojak ćelijskog zida biljaka,
hitin – koji izgrađuje skelet zglavkara i
agar – koga sadrže alge.

Energetska uloga ugljenih hidrata i insulina

Glikogen se kod kičmenjaka (ovde se ubraja i čovek) skladišti u jetri i mišićima. Kada se u krvotoku pojavi višak glukoze, jetra od glukoze sintetiše glikogen (to je pod kontrolom insulina). Kada nivo glukoze u krvi padne, u jetri dolazi do razgradnje glikogena u glukozu, koja zatim prelazi u krvotok. Iz krvotoka glukoza prelazi u ćelije, što je pod kontrolom hormona insulina (luči ga pankreas).

U ćelijama se razlaganjem glukoze oslobađa energija neophodna za njihov normalan rad. Kada oboli pankreas pa se insulin nedovoljno izlučuje, dolazi do nagomilavanja šećera u krvi, dok istovremeno ćelije gladuju, tj. nemaju dovoljno glukoze. Oboljenje nastalo usled toga je dijabetes (šećerna bolest) – smrtonosna bolest, ako se ne leči. Dijabetičari insulin ne uzimaju oralno (preko usta), pošto bi, kao protein, bio razložen u crevima.