Zagreb ne da Srbiji konzulat u Kninu

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije
Zgrada Ministarstva spoljnih poslova Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu.

Zašto Beograd nema ambasadore u Čileu, Pakistanu, Boliviji, Venecueli, Mongoliji, Peruu, Jermeniji, Zimbabveu…

Već godinama unazad, još iz vremena kad je Ministarstvom spoljnih poslova rukovodio Vuk Jeremić, zvanični Beograd traži od Zagreba da mu izda dozvolu za otvaranje konzulata u Kninu. Odgovor iz Hrvatske, međutim, ne stiže punih osam-devet godina. Za sada, Srbija u ovoj zemlji ima tri diplomatska predstavništva – osim ambasade u Zagrebu, rade i konzulati u Vukovaru i Rijeci. Za hrvatsku stranu Knin ima veliki simbolični značaj kao mesto na kojem je stvorena nova hrvatska država, dok bi otvaranje konzulata, kako veruju u Beogradu, pospešilo povratak Srba u ove krajeve.

Knin, odnosno Hrvatska, međutim, jeste izuzetak, jedan od retkih primera da Beograd insistira na širenju diplomatske mreže. Naime, u proteklih petnaestak godina mnoge ambasade i konzulati su zatvoreni, tako da u pojedinim delovima sveta Beograd odavno nema svoje diplomate.

Nedavno se predsednik Srbije Tomislav Nikolić sreo s ambasadorom Pakistana, države u kojoj Beograd nema svoje diplomatsko predstavništvo i, kako je saopšteno posle ovog susreta, rekao da, uprkos krizi i smanjenju troškova u srpskoj diplomatiji, postoji potreba da Beograd razmotri otvaranje ambasade u Islamabadu.

Sagovornik „Politike” iz diplomatskih krugova tvrdi da ova zemlja, iako muslimanska, najverovatnije ne bi priznala nezavisnost Kosova da je Beograd tamo imao svog diplomatu.

„Iz iskustva i razgovora s njima, znam da te azijatske zemlje nisu toliko zagrejane za priznanje Kosova, niti su toliko muslimanski ostrašćene kao što mi često zamišljamo”, kategoričan je naš sagovornik, dodajući da je dobar primer za to Indonezija, muslimanska zemlja sa trista miliona stanovnika, koja nije priznala Kosovo.

Srbija danas ima oko sto diplomatskih predstavništava (ambasada i konzulata), a zemlja veličine Srbije, kako kaže naš sagovornik, trebalo bi da ih ima bar 120 do 130. Prema njegovim rečima, najveća „seča” diplomatske mreže odigrala se u vreme ministrovanja Gorana Svilanovića.

„Posle 2000. godine mi smo se potpuno okrenuli Evropi, misleći tu je uhleblje, zarada bez rada, pohrlili smo tamo i zaboravili na druge svetove. Međutim, čim nas je nešto zapeklo, kao što je slučaj Kosova, onda smo se pozivali i na Tita. To je neozbiljno, odsustvo strateškog razmišljanja. Jer, ako hoćeš da imaš rezultat koji će bar delimično ispunjavati tvoje ciljeve, moraš da imaš mehanizam kakav je diplomatija”, objašnjava naš sagovornik.

Slično razmišlja i Živadin Jovanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ. Mreža diplomatskih predstavništava Srbije, kako kaže, neadekvatna je interesima i političkim ciljevima Srbije na međunarodnom planu.

„Diplomatska mreža praktično je devastirana posle 2000. godine iz ideoloških razloga, pa su ukidane ambasade u zemljama leve orijentacije, kako bismo se deklarisali kao privrženici demokratije zapadnog tipa. A kad se nešto upropasti, teško se posle popravi. Prva moja molba u audijenciji kod predsednika SRJ Vojislava Koštunice bila je da se sačuva diplomatija, jer to nije bila diplomatija SPS-a, nego srpska i jugoslovenska diplomatija”, kategoričan je Jovanović.

Naši sagovornici iz diplomatskih krugova mišljenja su i da bi Beograd morao da ima bar diplomatsku kancelariju u Čileu, jer je reč o važnoj i uglednoj državi.

„Čile ne priznaje Kosovo, a veliki je saveznik Amerike. Naravno, u takvom postavljanju oni imaju i svoj interes, ali na tome treba raditi, ne pada to s neba. Tamo su uveliko bili prisutni Hrvati i Slovenci, dok su se borili za svoju stvar, a mi zbog nedostatka para nemamo svog čoveka u Čileu, nego naše interese zastupa ambasada u Argentini”, objašnjava naš sagovornik.

U Venecueli smo, kako kaže, mogli da otvorimo ambasadu pre pet godina, pa da dobijamo naftu po cenama koje su važile za Kubu, jer nam je to nuđeno. U Karakasu su, inače, veoma raspoloženi za otvaranje srpske ambasade. Ova država je ponovo otvorila svoju ambasadu u Beogradu početkom 2012. godine, ali i pored dogovora nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića s tamošnjim vlastima, Srbija nikad nije otvorila svoje diplomatsko predstavništvo, na šta je podsetila bolivijska ambasadorka dr Dija Nader de el Andar prilikom proslave Dana nezavisnosti Bolivije. Kako je objasnila, problem zgrade za srpsku ambasadu rešen je tako što je Srbiji pripala zgrada nekadašnje ambasade SFRJ.

Peru je takođe među zemljama gde bi, uveren je naš sagovornik, Srbija morala da ima ambasadora, baš kao i u Mongoliji, u koju je, kaže, „grunuo” sav svetski kapital.

U Kambodži je pre nekoliko godina obezbeđena čak i zgrada za ambasadu, ali ambasador nikad nije imenovan. Baš kao ni u Vijetnamu, gde bi, kako objašnjava naš sagovornik, mogli da se naprave mnogi poslovi kao što to rade mnoge zapadne zemlje, ili Laosu, koga nazivaju baterijom jugoistočne Azije i koji ima rast bruto društvenog proizvoda od 17,5 odsto godišnje.

„Laos je glasao za nas u Unesku i vrlo su raspoloženi za saradnju s nama. Isto kao i Namibija, koja je predsedavala Generalnom konferencijom Uneska i koja nam je pomogla oko Kosova. Da ne govorimo koliko su prema nama prijateljski raspoloženi u Zimbabveu ili Jermeniji. A to su sve države u kojima nemamo ambasade, kao da nas to ne zanima”, revoltirano priča naš sagovornik i dodaje da konačno mora da se prestane sa shvatanjem diplomatije kao troška, jer pravi diplomata donese svojoj zemlji hiljadu puta veću materijalnu korist od izdataka za njegov boravak. Srbija, ipak, poslednjih godina uspostavlja diplomatske odnose s pojedinim zemljama koje su bile potpuno zapostavljene, poput Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata ili Katara.

U Ministarstvu spoljnih poslova nismo uspeli da dobijemo odgovor na pitanje zašto Srbija nema svoje diplomate u pojedinim velikim zemljama, gde bi, pored političke, mogla da ima i veliku ekonomsku korist. U Odboru za spoljne poslove Skupštine Srbije, kako nam je rekla Dijana Vukomanović, članica ovog tela, ne bave se tim strategijskim pitanjem.

Naravno da Srbija ne može da ima ambasade baš svuda gde drugi idu, ali, kako kaže Živadin Jovanović, trebalo bi da ih ima tamo gde to očekuje zemlja domaćin, gde je dobrodošla, pa i privilegovana. Odnosi se, pojašnjava, neguju decenijama, pa i vekovima, da bi se neko pojavio i priskočio u pomoć onda kad vam najviše zatreba.

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovde unesite svoje ime